Radimo, kupujemo, ali da li zivimo?

Ne mogu, jos uvek, da verujem da sam te od samog pocetka lose procenila, da sam mislila da smo isti, da razmisljamo i zelimo iste stvari, da gledamo na svet istim ocima.. Ali se ispostavilo da sam pogresila. Verovala sam ti od samog pocetka, a to si mogao da zakljucis po mnogim stvarima, ali ti na to nisi obratio paznju ili nisi zeleo da vidis. Par puta si me bas uvredio, ali sam precutala i presla preko toga, zeleci da shvatis da imam razumevanja i da u meni, pre svega, imas prijatelja pored sebe. A tebi ni to ne treba.
Zelela sam da sve ide spontano, bez pritisaka, molbi, svadja, itd.. Zelela sam da vremenom steknemo poverenje jedno u drugo, da izgradimo neki nas svet, svet u kom smo bitni samo ti i ja, nase zelje, snovi, nasi prijatelji.. Ali i tu sam pogresila.. Pogresno smo tumacili sve, tj. nismo zeleli isto. Ili ti jos uvek ne znas sta zelis, jos uvek nisi pronasao sebe.. Sta je ono sto te cini srecnim, sta je ono sto ti treba, sto te ispunjava? Da li znas? Sta podrazumevas pod "vezom"? Mislis da svaka veza mora da bude pod nekim pritiskom, da nemas slobodu u njoj? Ako tako mislis, mnogo gresis. A i mislim da u tome jeste problem, sto mislis da sam ja kao druge, i ne umes da tumacis stvari na pravi nacin. Znam koliko vredim, i nekom takva bicu jedina.. Davala sam ti slobodu, davala sam ti vreme za posao, za prijatelje i porodicu, i opet ja nevaljam.. Verovala sam ti.. Mislis da ja ne bih zelela da se stalno vidjamo, da smo zajedno i da uzivamo jedno pored drugog? Ne mislis da bi to bilo sebicno i da bi tako izgubili druge stvari u zivotu, tj. zelje, ciljeve, posao, prijatelje i svoju slobodu..
Bojis se da se prepustis, jer mislis da ces tako da izgubis slobodu i da neces uspeti da se izivis.
Isto to mozes i u vezi, samo je bitno da nadjes nekog ko misli kao i ti, i ko je spreman na razne ludosti, a sa druge strane ume da te razume, podrzi, da ti veruje i da ti da sebe.
Da li znas sta je ljubav? Je l' ona savrsena?
Ne, nije.. Ljubav je zivot, ona prolazi kroz razne uspone i padove, a na to mi uticemo. Da bi stigli do nekog cilja, moramo i da postavimo put ka njemu. Ali na tom putu cemo naici na razne prepreke, smetnje i "vetrove" koji ce nas pokusati nate

Blizi se 14. februar, poznat kao Dan zaljubljenih.
Okruzena sam mnogim parovima, sto u stvarnom zivotu, sto ovde na furci. Posvecuju se pesme, teme, blogovi.. Sve odise veseloscu, strascu, ljubavlju, smehom..
Setam gradom, izlozi prepuni srcima, crvenom bojom, bojom ljubavi, strasti.. ( Ne, ne zalim za poklonima. Nisam neka pristalica slavljenja Dana zaljubljenih. To mi je isti dan kao i svaki drugi. Kad si zaljubljen to je svaki dan, a ne samo praznikom. Zelim paznju svaki dan, zelim sitnice i poklone bez nekog povoda. Praznik je tu samo da se vise vremena provede sa voljenom osobom, mozda da praznikom budete sami. Sami u svom svetu i uzivate zajedno.. ) Svi srecni, sem mene.. Samo sebe ne vidim u toj prici. Kao da sam sama, sama protiv svih. Kao da nisam i ja zasluzila da i mene neko voli, da i ja imam nekog na koga mogu da se oslonim i da mu se predam i dusom i telom.
Svi mi kazu da ima vremena, da ce se desiti kad se najmanje nadam, da cu sresti decka koji ce znati da mi pruzi i uzvrati isto sto i ja njemu, ali ne znam koliko jos mogu da cekam. Koliko jos mora da sretnem pogresnih osoba, da bih stigla do pravog. Da li postoji pravi? Gde je granica mog strpljenja?
Zelim samo paznju, ljubav, nekog kome je iskreno stalo do mene i mojih osecanja.. Zelim samo jednu sansu za to? Zar previse trazim??? Zasto nijedan decko ne moze da veruje da sam i ja ljudsko bice, kome su potrebne paznja, razumevanje, podrska.. Necu da molim za to, zelim da mi on sam to da. Da mi veruje i ucini da i ja njemu verujem! Ocigledno za to mora da se moli, ponizava! E, to necu nikad! Pa makar ostala sama ceo zivot!

Na pocetku, sve je lako - zaljubljeni ste, nista lose ne postoji, iz prostog razloga sto nista lose ne zelite da vidite. Partner je idealan, najverovatnije zato sto ga jos uvek ne poznajete dobro, samo zelite da ga uklopite u svoju malu viziju princa na belom konju.
Zaljubljenost je kao droga, opija vas i zamagljuje vam um. Ali kada prevazidjete te izluzije pocetka i pocnete da se uskladjute jedno sa drugom, onda se tek stvari pokazuju u pravom svetlu. Ako imate razliciti ritam zivota ili razlicite poglede na svet, buducnost, vasa veza je osudjena na propast. Zaljubljenost ce izbledeti, a njeno mesto nece zauzeti prava ljubav, kao sto se nadali kada ste prvi put videli tu osobu.
Teskoce na pocetku mogu da se pojave samo ako ste u vezu usli hladne glavem promisljeno i odlucno u nameri da konacno i vi imate nekog. U tom slucaju cete imati dovoljno razuma da te teskoce i registrujete. Ali za poverenje je potrebno vreme. Postoje osobe koje se sporo otvaraju i kod kojih se emocije sporije rasplamsavaju, gore znatno intenzivnije i duze nego kod onih koji se pale odmah na pocetku.

U svaku vezu bi trebalo ulaziti hladne glave, a samim tim cete smanjiti razocarenja, bice manje suza i tuge.

Znas da kada u vodi vidis biser da moras da zaronis i da razgrnes svu onu vodu da bi stigla do bisera, pa i onda ako ima mulja i on se podigne ali ga na kraju ipak uzmes...

E ta voda to su ti muskarci, a taj biser to je tvoja prava ljubav, a mulj... mulj su sve one sitne duse koje pokusavaju biti na smetnji...

Dakle znas i sama kako se do prave ljubavi stize... neko ima manje muke a neko vise , vazno je da ne klones i ne odustanes...
Na kraju ces i ti u moru budala naci svoj biser ...

 Koliko je od vas spremno da pronadje svoj biser? ;)

Zar je tesko naci nekog ko zna sta zeli? Nekog ko ume da pruzi ljubav, paznju, neznost , sigurnost, poverenje, iskrenost, da veruje u ljubav i svoje snove? Da trazi od svega po malo i da stvori neku celinu..
Da bude svestrana licnost i da zeli celovitost u svemu. Dakle da zeli da se smeje i da place sa nekim, da mu kazes svoje zelje, fantazije bez ustrucavanja i stida.. ali i da ides sa tom osobom i na koncerte i u pozoriste, bioskop, izlete, more, diskoteke, da ti priredjuje luda iznenadjenja, itd. ali i da budes sam kad treba.

Ma sta znam, ja tako zamisljam neku vezu koja je jaka recimo, ali u isto vreme zbog te jacine toliko oslobodjena nekih pritisaka.

Zelim da budem knjiga koju moze sam da cita. Da izabere poglavlje koje je najlepse i da uziva u njemu, kao i ja u njemu.. A ne da mora da mu sve govorim po sto puta, znaci da cita izmedju redova..

Zar ne postoji takav neko??? Zar sam ja samo duh, laz? Zar nema niko slican meni? :(

Zivimo u vremenu gde se sve ogleda kroz materijalne stvari. Gde se samo radi, radi i radi, da bi se stvorilo sto vise sredstava da se kupuje.
Ne mislim da je lose da se radi, da stvoris svoj novac i da ga potrosis na nesto sto zelis. Ali da je potrebno bas toliko stvari? Svake godine izadje brdo novih stvari, novih automobila, mobilnih telefona, kompjutera, itd.. Da li je potrebno da radimo samo zbog toga, da kupimo novo i odnesemo kuci i "uzivamo" u tome. Da li imate dovoljno mesta za sve te stvari, a nemate mesta i vremena da prosetate po prirodi, a ne od prodavnice do prodavnice; nemate vremena da popijete kafu sa prijateljima, deckom/devojkom, a imate vremena da sedite kuci i gledate u novi televizor?

Danas ljudi vise i ne posmatraju svet oko sebe, vec samo obilaze prodavnice, butike, trose novac za razne sitnice koje nisu toliko bitne, a udaljavaju se od prijatelja, svoje okoline i ne vide sve njene lepote i na kraju ostaju sami, sami sa svojim materijalnim "prijateljima" i posle su nezadovoljni, nesrecni i krive druge sto nemaju srece, a sami su krivi za to!
Danas ljudi rade i vise nego sto je dovoljno, gledaju da rade i prekovremeno da bi zaradili sto vise novca i kupili sto vise stvari.
Ali nama nije potrebno toliko stvari da bi ziveli i bili srecni, zar ne mislite tako? Da li ste stvarno srecni sa brdom tehnike, garderobe, nakitom oko sebe?
Zar nebi bilo lepse da se posle posla sretnete sa prijateljima, umesto da odjurite kuci da gledate televizor ili u neku prodavnicu, da odete da prosetate po prirodi, vidite ljude, decu, osetite svezinu, zrake sunca koji mame osmeh, itd.
Znam da se to ne moze bas puno izmeniti, ali mozemo makar pokusati da se ne gubimo toliko u svom tom materijalnom svetu.
Tada cemo mozda i primetiti kako je sve to ipak prirodnije i kako nas vise ispunjava od tolikog druzenja sa kojekakvim aparatima.
A vremenom ljudi mozda i shvate da nije bas sve u poslu vec da ima i nesto sto se zove zivot!